Kada firma dođe do tačke u kojoj joj treba sopstvena trafostanica, prvo pitanje je uvek isto: koliko to košta. Odgovor koji se najčešće čuje, zavisi, tačan je, ali nikome ne pomaže. Mnogo je korisnije razumeti od čega se cena sastoji, jer se tada vidi i gde ima prostora za optimizaciju, a gde štednja stvara skupe probleme.
Trafostanica nije jedan proizvod nego sistem od nekoliko celina. Prva je energetski transformator, obično najveća pojedinačna stavka, čija cena zavisi od snage, vrste, gubitaka i roka isporuke. Druga je srednjenaponski blok, ćelije sa prekidačima, rastavljačima i zaštitom, gde broj i tip ćelija direktno prate koncepciju napajanja. Treća je niskonaponski razvod sa glavnim prekidačem, izvodima i merenjem. Četvrta je kućište, betonsko, metalno ili zidani objekat, sa temeljima i zemljanim radovima. Peto su kablovske veze na srednjem i niskom naponu, uzemljenje i gromobranska instalacija.
Pored opreme, tu je i sve ono što se na ponudama često previdi: projektna dokumentacija, saglasnosti i dozvole, troškovi priključenja prema operatoru distributivnog sistema, ispitivanja, atesti i primopredaja. Kod većih priključnih snaga naknada za priključenje ume da bude uporediva sa cenom same opreme, pa je ozbiljna greška planirati budžet bez nje. Dve ponude za naizgled istu stanicu mogu se razlikovati za trećinu, a da nijedna nije pogrešna. Razlika obično sedi u nivou opreme: klasa gubitaka transformatora, tip i proizvođač SN ćelija, stepen automatizacije i daljinskog nadzora, kvalitet NN opreme, obim građevinskih radova. Jeftinija varijanta na papiru često znači veće gubitke i skuplje održavanje tokom trideset godina rada, pa se poređenje ponuda isključivo po ceni završava kao skuplji izbor. Za grubu orijentaciju, kompletna kompaktna trafostanica uobičajenih industrijskih snaga, sa opremom, građevinskim delom i puštanjem u rad, kreće se od nekoliko desetina hiljada evra naviše, a sa naknadom za priključenje i kablovskim vezama projekat po pravilu prelazi tu osnovnu cifru. Svaka ozbiljnija procena traži konkretne ulazne podatke: potrebnu snagu danas i za pet godina, mesto priključenja, dužinu kablovskih trasa i zahteve operatora. Zato je prvi korak uvek analiza potrošnje i uslova na lokaciji, a tek onda specifikacija opreme.
Praktičan redosled izgleda ovako: snimiti potrošnju i vršno opterećenje, definisati potrebnu snagu sa rezervom za rast, pribaviti uslove operatora, pa tek onda tražiti ponude sa jasno specifikovanom opremom. Kada se ponude traže sa istom specifikacijom, postaju uporedive, a investitor prestaje da poredi jabuke i kruške. Trafostanica se gradi jednom u nekoliko decenija, pa je nekoliko nedelja pripreme najjeftinija stavka celog projekta.
