Kod izbora energetskog transformatora jedno pitanje se pojavljuje u gotovo svakom projektu: suvi ili uljni.
Oba tipa rade isti posao, ali na različit način, i razlika u ceni je dovoljno velika da zaslužuje razumevanje, a ne odluku po navici. Kod uljnog transformatora namotaji su potopljeni u ulje koje istovremeno izoluje i hladi. Kod suvog transformatora izolaciju čini epoksidna smola, a hlađenje je vazdušno.
Iz te jedne konstruktivne razlike proizilazi gotovo sve ostalo: ponašanje u požaru, mesto ugradnje, održavanje i cena. Uljni transformator je po pravilu jeftiniji za istu snagu, ima niže gubitke i bolje podnosi preopterećenja, jer ulje efikasnije odvodi toplotu. Za slobodnostojeće trafostanice na otvorenom, klasične industrijske primene i veće snage, uljni je standardni izbor. Cena te prednosti je ulje samo: potrebna je tankvana za slučaj curenja, periodična kontrola stanja ulja i svest o tome da je ulje zapaljiva materija, što povlači protivpožarne zahteve u projektovanju.
Suvi transformator nema ulje, pa nema ni rizika curenja ni požarnog opterećenja koje ulje nosi. Zato je prvi izbor za ugradnju unutar objekata: podrumi poslovnih zgrada, tržni centri, bolnice, data centri, industrijske hale gde je stanica u samom pogonu. Održavanje je jednostavnije i svodi se uglavnom na čišćenje i kontrolu, a otpornost na vlagu i prašinu zavisi od klase zaštite. Cena je viša, gubici obično nešto veći, a osetljivost na dugotrajna preopterećenja izraženija nego kod uljnog.
Odluka se u praksi svodi na lokaciju i rizik. Stanica na otvorenom, dalje od objekata: uljni, jer daje više za manje novca. Stanica u objektu ili neposredno uz prostore gde borave ljudi: suvi, jer požarna bezbednost i jednostavnost održavanja pretežu nad razlikom u ceni. Između te dve jasne situacije postoji siva zona u kojoj odluku treba doneti kroz analizu ukupnog troška: nabavka, gubici tokom veka, održavanje i protivpožarne mere.
Kada se sve sabere na trideset godina, jeftiniji transformator na fakturi nije uvek jeftiniji transformator u vlasništvu.
